Monday, 10 September 2018 07:44

vikend i to.....

Rate this item
(0 votes)

....odavno, odavno mi ponedeljak bude nekako...rekao bi posebno tezak(relativno je to), nocas (ponovno) nisam spavao i razmisljao o ponedeljku...mislim da sam si uspio objasniti taj neki dodatni teret.....

I ne, nikako nema veze sa dolaskom tu...ne volim to poslom zvati, volim tu doci, drugdje ni ne znam otici, ovo je postalo moje sigurno mjesto. Ali, umorim se....jednostavno se 'potrosim'trudeci se nasmijati i skrivati tugu koja me razdire. U nekim momentima pomislim na vikend kao mogucnost odmora, fizickog...koji mi je doista jako jako potreban. I onda dodje vikend..implicira socijalna druzenja za koja nemam snage, pa ni sa meni najdrazim ljudima. Strah i grc u zeludcu...i ne uspijem od straha i griznje savjesti spavati, odmoriti....muci me da sam los, a nemam snage...a nebih volio da mi nitko nista ne zamjeri.....a nemam snage....nemam snage cak ni sam sa sobom biti. Nedelju je ona radila...pokusavao sam zaspati jer mi treba....ali, sjetio se motora...koji nije samo motor vec ogromna prekrasna prica, nisam mogao zaspati od griznje savjesti..naime, tu je da se vozim ( sto iskreno obozavam ) a ja sam pokusavao spavati. I nekoliko sam se puta ustajao ...totalno bez snage pravdajuci se da nije ni sigurno tako otici...pa bi se vratio leci i onda ponovno ustajao..jer, tu je da se vozim..... Ni sam ne znam kako bi si drugacije to rekao, nagovorio sam se da odem, spremio se i otisao. Kada odem budem istinski sretan, kada sjednem, osjecam...povezan sam sa tom pricom, na daleko a opet tako blizu, jako jako blizu. I sam sam...znam da nikome ne smetam, a opet uz mene je puno, jako jako puno dragih, predragih ljudi. I, kao da su tu, svi uz mene, vidim im lica i cujem i rijeci...vidim osmjehe i osjecam tu beskrajno dragu i opustenu atmosferu. I onda krenem, pokusavam sto vise izbjegavati asfalt....priznajem, umor nestaje, u glavi vrtim i trazim najteze(za mene) puteve..opet iz postovanja prema tim ljudima, sam pred sebe stavljam sto zahtijevnije (za mene!) terene kako bi imao sto manje vremena za razmisljanje...pokusavam ne biti sam sa sobom ispod kacige...ali ni u tome ne uspijevam. Uzivam u (za mene!) teskom terenu, kako nesto prodjem...mislim si kako bi bilo fora da smo zajedno....ipak je pomalo tuzno voziti sam, a nije bas ni najsigurnije. Istovremeno..ne jednom, ne dva puta...puno, puno puno puta gledam i racunam gdje i kako bi moglo zavrsiti pricu, nikako izracunati i biti siguran. Nikako, mislim da je to poprilicno nepouzdano...odnosno mogucnost da napravim jos puno vise stete :( Vratim se prekrasno umoran...ali ni taj 'zdravi' umor ne pomaze u mogucnosti da se odmorim.....

Od kad umiram, bas kao na poklon nekom svom......

Read 36 times

Leave a comment