Friday, 04 August 2017 09:46

Da, ne znam...stvarno ne znam......

Rate this item
(0 votes)

Stvarno ne znam, danas sam ostao iznenadjen jasnim, direktnim pitanjem. Da, zastao sam i u biti nisam znao odmah odgovoriti, mislim.....nisam se iznenadio, vec dugo znam da nije dobro........ali, zastao sam.

Zelite li vi da Vam bude bolje? ...tako je glasilo pitanje. Jednostavno, zar ne? Racionalno, mislim da je i odgovor jasan..pa tko zeli da mu bude lose, vjerujem nitko....pa, tako ni ja. Godinama....sada je to zaista godinama, svakog se jutra budim i bas to, sve sto zelim je da mi bude bolje. Imao sam i imam uz sebe, prekrasnu osobu koja mi je zaista iskreno i jako zeljela pomoci....maknuo sam se jer, nisam se mogao nositi sa cinjenicom da joj samo uzimam vrijeme. Magarac....magarac!!! maknuo sam se...a, opet, taj teret da u biti samo smetam, da oduzimam dragovijeno vrijeme...postajao mi je ..jednostavno nepodnosljiv. Tako i danas...kada sjednem, znam da smetam....neugodno mi je i iskreno bi volio nestati....i da, nisam znao odgovoriti na pitanje....zastao sam, pozelio sam reci ne...jer, volio bi nestati. Na zalost, ne nestaje se samo od zelje...i da, rekao sam...da, jako bi volio da mi bude bolje...jako bi to volio. Istovremeno osjecajuci griznju savjest jer...samo smetam, mozda sam...mozda sam bio i neiskren. Mislim, nisam...ja zaista zelim da mi bude bolje.....ali, nekako mislim da mi nema pomoci(ima!) i, ne zelim vise nikada nikome i ni po jednoj okolnosti biti na teret. S time se ne mogu nositi.

Razgovarajuci o tome, sjetio sam se prosle subote(sutra je ponovno subota pa me je to podsjetilo). Ona je radila poslijepodne....od 16, dosla je po mene u 15, i ja sam je odvezao na posao...jer, trebao mi je auto poslije za prebaciti i malenu na posao. Vratio sam se doma i ja i malena smo zajedno rucali. Malena je radila od 18...malo sam se legao..i, valjda zaspao....jbg, umoran sam, jako jako sam umoran.  Probudila me i skocio sam....odvezao je na posao. Imao sam i dogovor s jednim frendom.....trebao sam mu neke papire dostaviti..a, i jako sam ga zelio vidjeti..opet, bez da se zadrzavam...smetam, samo sam ga se pozelio vidjeti nasmijanog. Ali ne...naravno, kako sam tamo stigao....krenulo je..ajde, sada sa nama ides na rucak/veceru...dogovoreno je sve...idemo. Ja ne..ne, jednostavno ne mogu.....pokusavam objasniti da ne mogu, osjecam da ne mogu...boli me koliko ne mogu.......Sjedamo u auto, nemaju prijevoz i..kao, prebaciti cu ih ja. Nije mi problem..ali, molim Vas...ne mogu, jednostavno ne mogu. Pred dogovorenim restoranom ponovna nagovaranja..ali, ja ne mogu..ne mogu, ne smijem dozvoliti da ikome smetam. Uspijevam se nekako izvuci i, neznam kako bi otisao, nemam pojma. Grada se pomalo bojim..ali, nekako....nikada nigdje ne idem, nisam se zelio vratiti kuci. Nazvao sam malenu..pa jbg, radi u kaficu..pitam je ako ce me castiti sa kavom...naravno da hoce. U gradu je guzva, vrtim se i trazim parking..nemam i ne zelim ga platiti. Usijevam naci parking, Pula je mali grad..i, u biti, nista nie daleko i...sve se moze i pjeske proci. Krecem, hodam...vruce je i guzva je sve veca, buka..ljudi auti....postaje mi sve skupa malo zastrasujuce....pozurujem korak i gledam u pod. Ulazim u ulicicu...ali, od panike ne vidim vrata kafica.....uf, ok...ok je, tu je. Ulazim...i, srce moje mi kuha kavu. jako..jako dobru kavu mi je skuhala...donijela mi je i veliku kriglu vode sa ledom...zakon! Sjedi preko puta mene, prekrasna mi je....znoj joj curi sa cela i..malo malo skace i posluzuje ostale goste. Vrijedna je...vrijedne su..i jedna i druga, prekrasne su osobe, volim ih vise, puno puno puno vise nego samoga sebe. Grlo mi se pocinje stezati...i oci puniti suzama..ne zelim da me vidi kako placem....dizem se i grlim je, ljubim....ajde, budi dobra..govorim jo i bjezim vani...... I ne, nije mi bilo dosta...nego tako, koracajuci suznih ociju, gledam u pod i pozelim cuti moju drugu...u Zagrebu je...tamo je jos toplije. Magarac, zovem je ...javlja se umornim glasom..na poslu je i da, toplo je za popizditi...smije se i zafrkava..ja ne mogu ni govoriti..... Pozdravljam je rijecima...volim te..... To je to...plakanje prerasta u jecanje...od topline mozda, pocinju mi se koljena tresti...srecom, u nekakvom sam parkicu i uspijevam sjesti na klupu. Glava je medju rukama....suze ne prestaju teci, ne znam...vise ne cujem ni ljude, aute...buku, nista ne cujem....pokusavam doci sebi. To traje...neznam koliko...ali..traje...traje..... Polako dolazim do zraka...i, jebenti..ne mogu se sjetiti gdje sam auto parkirao...vec se polako i smracilo...znaci, moram po nju na posao....a, ja nemam pojma gdje mi je auto parkiran......Auto je bio tu..na 50-ak metara od parka....to je to. Smetam, jednostavno imam osjecaj da svima smetam, da sam samo teret.....toliko daleko..i da se na jebenom fejsu suzdrzavam komentirati.....razmisljam i o napustanju najdraze mi grupe na WhatsUp-u....razmisljam da napustim svijet.....

Da li zelim da mi bude bolje?? da, zelim....da li mislim da bi svima drugima bilo puno bolje da nestanem..odgovor je isto da.....ponavljam se...ali ovi mi stihovi dugo, jako jako dugo prolaze glavom...Od kad umirem, bas kao na poklon nekom svom.......

Srecom...sutra ne moram na Fratarski......

Read 126 times Last modified on Friday, 04 August 2017 12:13

Leave a comment